DRUG KOČA,SVE ŠTO O NJEMU NISTE ZNALI!

Pripadao je vremenu za koje će mnogi savremenici reći "nikada se ne ponovilo"ali biće i onih koji i danas misle, da su to bili pravi ljudi,jurišnici mali "bogovi" sa pravom na sve, pa čak, i sa pravom da te gumicom izbrišu sa spiska živih!

Vidosav Milićević Korčagin,"bog i batina" Kuršumlije! Živeo je u svom svetu,vladao je i odlučivao po svom nahodjjenju, uvažavao je poslušnike,ljude odane njemu, a slušao ulizice,poltrone i šljam od ljudi.Ništa drugo,u to vreme,nije radio ni Obrad Lazović,sa partizanskim nadimkom "Živko Ludu"u Blacu a ni Radovan Pantović u Prokuplju.Tito je bio "bog na zemlji i nebu"a oni samo "mali bogovi"u svom vilajetu.

Istim metodama Koča se probijao medju političke aždaje koje su gospodarile Srbijom.Oni su u njemu videli poslušnika koji je slepo slušao njihove savete a onda ih grubo sprovodio,na svoj način,u malenoj i jednaoj Kuršumliji.Ništa u tom gradu,bez njegovog odobrenja,nije smelo da se realizuje i uradi pa ni to, da nekog jadnog i sirotog čoveka, zaposlite u neku od gradskih trafika gde su se prodavale cigarete i novine!

U ŠIK-Kopaonik,ni ekser se nije zakivao bez njegovog odobrenja.Radničko samoupravljanje i sve političke direktive, sprovodio je i tumačio on.U Beogradu se pitao Tito u Kuršumliji drug Koča.Možda je i to bio razlog što je Broz prespavao noć na otvorenoj pruzi kod Rače u povratku sa Kosova pa ujutru, narednog dana,po prvi, i poslednji put, došao,kako se to tada govorili, u "leglo Koste Pećanca"poznatog četničkog vojvode kome komunisti nikada nisu priznal ogromne zasluge za odbranu Srbiju i proboj Solunskog fronta,tek onda kada je on iz Toplice protera brojne Bugarske divizije.

Doček Tita,koji se "Plavim vozom" zaustavi na ulazu u ŠIK,uz mahanje stotinam zastava i pozdravnih transparenata u čijim tekstovima je izražavana ljubav prema Titu i Patiji, sa posebnim akcentom, na uspehe u razvoju Radnićkog samoupravljanja u izgradnji na stotine fabrika koje su radile,obarale rekorde u ostvarivanju petogodišnjih planova i nezaustavljivo širili psihologiju zadovoljnih i sretnih ljudi koji su,eto,dočekali da jednom u svome životu,tvorcu takvog sistema,u lice,na vratima svoje fabrike,koju je izgradio drug Korčagin,kažu:"Hvala ti druže Tito"!Na dočeku Broza došla je cela gornja Topica.Po kućama u zabitim selima podno Kopaonika,ostle su nemožne starice i bolesni ljudi.Svi ostali,od ranog jutra su išli,autobusima,ŠIK-ovim kamionima,volovskim kolima i pešaka.Naredba je bila "svi na doček Tita" a ujedno i prilika da Kočini žbiri dokažu svoju vernost tako što su već sutra dan,njemu lićno,predali spisak onih koji su mogli a nisu došli na dočeg druga Tita.Još jednom se Toplica prebrojavala na one privržene sistemu i one koji nisu odustajali od monarhističkih ideja.Za sinove iz ćetničkih familija,ove je bila prilika da javno okrenu ledja ovom dogadjaju.Žbirovi,poput Alekse Žuniža iz "Sumnjivog lica",komada,koga Brana Nušić napisao,na osnovu priče koju je čuo u Kuršumlijskoj "Evropi" gde je često odsedao u sobi br.4,imali su mnogo posla.Svi stanovnici su "snimljeni" i još jednom,po ko zna koji put,u krvna zrnca analizirani.No i pored svega,duh četništva lebdeo je na nebu Toplice.Naravno,oni su bili dobra prilika da UDBA podigne svoju pozornost po liniji nacionalnog raspoloženja i time da šansu,drugovima iz Parije,da krenu u akciju.To su ipak,bile priče iskovane u inatu i želji tih ljudi da barem pet minuta požive pod Kraljem pa da odmah umru.Kako su godine prolazile i te stranice nacionalne istorije,lagano su padale u zaborav.

Posle tih kratkih pozdravnih govora i Brozovog mahanja desnom rukom i kratkog obraćanja,Plavi voz je lagano,za uvek otišao iz Kuršumlije.Ne znam, koliko je Tito pridavo značaj ovoj poseti i mahanju sa prozora vagona ali znam, da je Koča posle ove posete dobio krila da nastavi gradnju svoje fabrike.Uz pomoć države i poslovnih banka,uskoro je proradila nova fabrika lesonita,ultrapasa i modernih kukinjskih elemnata i to od punog drveta.Ja iz tih godina nosim jednu predivnu uspomenu koju često prepričavam mojim ukućanima.Montažu mašina, u tim fabrikama, obavljala je grupa Italijana,pretežno mladih ljudi.Svi su bili sa severa Italije a u Kuršumliju su pristigli sa "Fićom 600,poznatijim po imenu "topolino".Lepo smo se družili,učili Italijanski i maštali da i mi,jednoga dana odjezdimo da Trsta za svoje famerke i moderne kožne mokasine.Jedan od njih,zvao se Lorenco,ulazio je u naše domove,uživao u našim kukinjskim specijalitetima i pamtio običaje,osim, kada je kod Lukovića,mojih kumova,bio poslužen,slatkom od ruže.Lorenco je mislio, da je, ne mala količina slatka u velikoj tacni, data njemu da je on isprazni. Jeo je jeo. a mi se smejali...

U Vranju, i tamošnjem kombinatu, sa jako brendiranim imenim "Simpo",gospodario je brkati "Sataljin"alijas, Dragan Tomić, a u Kuršumiji, čovek iste naravi,ćosav i bez brkova,patizanski kurir Petra Stambolića,zvanog Pera "Konj".Oni su se neštedimice borili sa primat prvog direktora Srbije u obradi drveta. Pobedio je Tomić jer, posle Kočine iznenadne smrti, koja je nastupila od posledica razarajućeg infarkta,ŠIK je ubrzo uleteo u bankrostvu pa je odlukom Vlade u Beogradu pripojen Simpu.Moji sugradjani i danas tvrde,da ŠIK i privreda Kuršumlije,sa ovom integracijom,nije ništa dobila.Naprotiv,kada su Vranjanci otišli,malo šta dobrog je ostalo za njima, za ŠIK, ali ne i za Simpo!Ostala je bolna uzrečica koju su Vranjanci rado ponavljali:mi si uvek rabotimo za sebe!

Da se ponovo vratimo vremenima kada je ŠIK gradjen!

U nove fabrike su ušli mladići iz obližnjih sela ostavljajući svoju dedovinu i neuzorana imanja.Za njihove žene,sestre i devojke,na inicijativu Korčagina i šnajdera Milivoja Radivojevića,nikla je i modna konfekcija "7.juli".Uz kombinat "Metalac" time su privrdni potencijali Kušumlije bili zaokruženi.

U tom graditeljskom zamahu, u kome je sreću i zadovoljstvo pronašlo preko 3.000 porodica,malo ko je obraćao pažnju na vapaje prirode koja je plakala i molila:stanite ljudi,ne secite šume,banje vas mole da sve što imate u njima pretvorite u zdravlje,odmor i uživanje.To je biznis budućnosti za koga će umoran i istrošeni samoupravljač davati poslednji dinar da produži svoj život.Ne, u prvom planu je bila drvna industrija i opelo za onoga ko bi u lice drugu Koči pomenuo tri banje,vrele i lekovite izvore kao šansu bržeg i dinamićkog razvoja gornje Toplice.Patija je po direktivi druga Koče, na te ljde ukazivala kao neprijatelje socijalizma i samoupravljanja.ŠIK pa ŠIK i ništa drugo dok su vrele vode iz banjskih izvora,oticale u večnost mutnih voda Južne Morave! Sve priče na tu temu bile su momentalno suspendovanje.Za uvek i za vek i vjekova ostaće žal što je surovo ne znanje nadvladalo pamet.Umesto da je Toplica kopirala bogastvo Karlovih Vari,čije banje su kud i kamo slabije od Topličkih,sirova pamet kuršumiskog vladara,bila je nakronjena bukovim balvanima,koji su dovoženi iz dalekih zabiti Kopaonićkih zabrana.Propadala je tehnika,kamioni,raubovani ljudi a mukom proizvedeni materijali,prodavani u bescenje.Osim par ružnih stanbenih zgrada,moj voljeni grad neodoljivo podseća na posle ratne godine sa obeležjima prave kasabe.Posledica takve politike uoćavala se u drastičnoj migraciji.

Milioni kubika,najkvalitetnije bukove gradje preradjeni su u parkete,lesonite,šper ploću a grad se nije menjao.U prigadskim naseljima,poznatim po podrugljivim nadimkom "Dečiji dodaci",živelo se skromno u nadi da će biti bolje.To bolje čeka se da stigne nekim prevozom, a kada će,ne zna se, budući da je pruga od Niša ka Kosovu Polju,davno van upotrebe.Banje su oživele,barem to tako misle svi oni koji opravdavaju postupak javne prodaje ovog prirodnog dobra sa ogromnim kapacitetima.Na tenderu za prodaju Kuršumlijske,Lukovske i Prolom banje pojavio se pomenuti Raša Raičević i po ceni "bud zašto"kupio sve tri banje.Toga dana se pred očima cele Srbije dogodilo nevidjeno čudo:uz pomoć državnih para, Raičević je, u svoje vlasništvo, uknjižio tri banje.Tri energetska izvora za koima čovečanstvo vapi.Inače, u ovim banjama se ništa spektakularno ne dešava pogotovo kada je privreda Kuršumlije koju svi zvaničnici u Srbiji i dalje nazivaju:"najsiromašnijom" u celom Topićkom regionu.U banjam je zaposleno nešto više od 300 ljudi,100 po banji,bez izgleda da se u skorije vreme broj zaposlenih poveča ali zatu,dnavni pansion u Kuršumijskoj banji dostiže 80 EU. Tu cenu malo ko u Srbiji može da plati a o mojim zemljacima da i ne govorim.Male plate,donele su i minimalne penzije.Ovakva politika banjskog zdravstveno-rekreativnog turizma, direktno utiče i pospešuje visok migracioni procenat koji je na desetine sela ostavio bez stanovništva mada, ništa bolje ne prolazi ni Kuršumija, odakle ljudi beže glavom bez obzira.

U tim migracionim mukama,čućete i prisećanje na davna vremen:da je Koča živ,ovo se ne bi dešavalo.Njegovo "dete" i njegov "mezimac,"živi na stalnoj infuziji koja održava ostarelog i namučenog jadnika, sa malim izgledima, da dočeka neko novo proleće.Ono što je bilo u gornjoj Toplici najvrednije,kupio je čovek koji o Kuršumliji,selima koja svakodnevno umiru, brine i razmišlja sa istim emocijama kao o prošlogodišnjem snegu.

To je tragedija, o ćijim posledicama ćemo tek pisati!

Takva su bilo vreme a nama ostaje da se pozabavimo svemu onim što je ostalo za njima.Odmah ću vam reći,oni su se trudili da rade najbolje što su znali i pameti imali i bez obzira,da li su njihove fabrike bile hraniteljice ili samo male prolazne iluzije ili kako se to kaže "Promašene investicije".Ono u čemu su bili po svemu specifični,u poredjenju sa ljudima iz današnje ere,to je, da nisu bili lopovi,da nisu otimali i sebi trpali u džepove i da nisu, u odnosu na običan "mali"svet, u ničemu oskakali.Umrli su i sa sveta otišli,u odnosu na njihovu moć, kao "gola sirotinja".Ja,tom njihovom moralnom statusu,pridajem nemerljiv ljudski značaj u odnosu na sve ostalo što je ostalo za njima.

Korčagin je imao običan stan a i krajnje skromnu kućicu u svom selu nedaleko od Beloljina.Ničim se nije razmetala i njegova porodica koja je jako brzo otišla sa ovoga sveta.Najpre mu je preminula žena,jedna lepa i korpulentna dama.Rodila mu je sinove Miši i Srdju.Miša je završio stomatologiju,voleo je muziku i bio sjajn momak.Dečko za primer.Poginuo je jedne jesenje večeri, dok je šetao stazama u blizini Budve.Zvanična verzija je,da se okliznuo i pao u provaliju,na kilometar dva od grada.Bio je kolega i školski drug moga najmladjeg brata rodjenog 1954.god.Srdja je ostao da živi sa ocem.Radio je kod njega u ŠIK-u.Bio je krhog zdravlja i nije smeo da konzumira alkohol.Nažalost,on nije poštovao to upozorenje pa je često vidjan sa čašicom u ruci.Preminuo je mlad a za sobom ostavio ženu i dete.Oni danas žive u stanu koji im je ostavio Korčagin.

Od kafane pa do kuće uz sitan vez Steve ciganina i njegovih kompanjona

Pogledaj te ovu sliku.On u "grombi"kaputu sašivenom kod Milivoja na poznatoj "singerici".Pored njega, čovek kome ne znam ime a u pozadini udjerice Kuršumlije i Cigani sa svojim raštimovanim violinama.Ovog prvog znam. Poznata druga violina,Steva Ristić,svirao je dobrto ali ne kao prva violina Duško Ristić.Iza njega korača Jovica, osrednji muzičar.U Korčaginovoj levoj ruci "Borba"simbol pripadnost- partiji i Titu.Na njegovom licu osmeh u očima radost tek unetih maligna,više da poprave raspoloženje nego da pokažu bahatost pijanog moćnika.Cipele "Borovo" i šeretski osmeh zadovoljnog čoveka koga kući čekaju žena Gica i sinovi Miša i Srdja.Na šporetu topla supa u rerni podvarak od juče.

On je takav,kakavog ga vidite na ovoj slici.Uslovno rečeno, bio gospodar male varoši a u stvari,bio je najobičniji čovek.Bolje reći,radnik,borac,komunista i Srbin bez mane.Malo je govorio ali uvek, kada bi progovorio,reagovao je uzrečicom na ono što mu se nije svidjalo:ma ne sviraj kurcu! Ako se pak priča ili priče, koje su mu servirane svakoga jutra,bile nedopadljive i kod njega izazivale bes,taj koji ih je lansirao,mogao je odmah da se pakuje ili da trpi žestoke prekore.A prva kazna za neposlušne,bila je prekomanda na istovar bukovih cepanki, koje su gradski hroničari nazivali "cepljikama".Šta bi sa Perom?Eno ga na cepljikama!

Bio je zaista važan čovek Bajne čaršije.Uradio je sve što je mogao a da li je morao baš tako e, to ostaje za neka druge analize,potpuno ne bitne i ne važne.

Evo ga u još jednom merakliskom ambijentu.Voleo je da mu svira Steva Ristić one dobre stare gradske pesme poput "Niz polje idu babo sejmeni""Ej,kad se sinoć vraćah iz dućana".Društvo mu pravi DOBAR čovek, po svemu, kakvog sam ga ja upamtio.Miroslav Sarić, u to vreme Predsednik opštine a potom,do kraja svog životnog mandata,direktor "Kosanice".

On i cela njegova porodica,davno su se preselili na onaj svet.O njemu je sve manje priča i sećanja jer danas u gradu žive neki drugi ljudi koji su odmah, kada se zato ukazala prilika,izbrisalo sva svoja sećanja i pamćenja.

Čovek koji je često ponavljao "Ja sam mali Korčagin"danas je veliki kapitalista, vlasnik čak TRI banje,školovaniji i obrazovaniji od Korčagina, ali čovek bez duha,bez šarma i jako tankog morala.Drčan na novac,cinik koji je olako gazio po ljudima a one koji mu nisu bili po volji proterivao je i iz grada bez sažaljenja ni prema deci.

Korčagin je sa praznim djepovima otišao Bogu na ispovedanje a sadašnji gosodar Kuršumlije, otićiće,kada mu zato dodje vreme,kao najbogatiji Srbin.Po mom dubokom uverenju,bez obzira na to silno bogastvo i (ne)moć koju poseduje, on će za uvek ostati samo "mali od kužine"za Vidosava Milićevića Korčagina,teška seljačina iz Ploćnika.

Ali,životni put svakoga od nas je naš izbor.To smo mi, onakvi kakve nas je majka zadojila i zemlja prihvatila!

Primetili ste da u tekstu kuršumlijske Rome oslovljavam onim tradicionalnim imenom CIGANI.Za one koji to ne znaju, a koji bi mogli na čas i da pomisle da ih ja na taj način vredjam i ponižavam,obaveštavam, da se u mom rodnom gradu cigani nazivaju,spominju i pamte pod tim imenom.Svi smo to navikli i nikada u životu nisam primetio da se neko od njih naljutio zbog toga a niti nešto ružno uzvratio nama Srbima.Jednostavno, mi naše rome-cigane volimo,uvažavamo i oni su ukras našega grada a ne balast ili problem.Sama ćinjenica da se većina njih preziva Ristić,Pavlović,Minić,Ajdinović,Jovanović... sasvim dovoljno govori o našoj bliskosti.Uz prezimena treba dodati i njihove krsne slave koji oni porodično slave po našem pravoslavnom kalendaru,za razliku od drugih cigana, koji masovno slave Djurdjev dan,kao svoju jedinu slavu.

"EVROPA" MENJA SVOJE LICE

Jedan od retkih hotela koji je sačuvao svoj oblik i nekada veoma popularno ime "Evropa",doživeće,konačno,svoje podmladjivanje i potpunu promenu poslovne koncepcije.Stara birtija, sagradjena 1892.odlazi u istoriju.Sa njom će otići i mnoge gradske priče koje su nastale za stolovima prekrivneim plavim kockastim čaršafima,u dimu jevtinih cigareta i opojnog mirisa "olaja" koji se presijavao na daščanom podu.

U zaborav će otići i malena bina smeštena odmah pored ulaza u kafanu na kojoj su se smenjivali mnogobrojni kafanski orkestri sa atraktivnim pevaljkama nagradjenih od Boga svojim korpulentnim stasom,prodornim glasom i velikim grudima.

U zaborav su odavno otišli tadašnji maladići-kibiceri, koji su od prvog pa do poslednjeg zvuka harmonike, buljili u svaki gest lepe pevaljke.Oko deset,muzika bi najavila poslednju numeru a konobari fajront.Bilo ih je svakakvih ali eto,meni su u lepom sećanju ostali Beli,Slavko,otac moje školske drugarice i par mladih pripravnika koje sam kasnije susretao po nekim beogradskim lokalima.

Stara Evropa imala je osam gostinskih soba od kojih je,uvek u centru pažnje, bila soba br.4.Gradom se davno valja priča da je u nju odsedao Brana Nušić za vreme svog službovanja na mestu konzula u Prištini.Vikend je provodio u Kuršumliji a odsedao je u Evropi.Tu se naslušao raznih priča od kojih je on sklopio urnebesnu komendiju "Sumnjovo lice".

U autentičnom tekstu stoji da "apotekarski pomoćnik,koji miriše na promincle",dolazi iz Prokuplja i da je on napravio pravu zbrku u kojoj glavna uloga u svemu pripada sreskom načelniku,čuvaru dinastije,jadnom i bednom Jerotiju koji je sve zamesio i zamrsio.

Niko u gradu nema ni jednog dokaza da je Nušić zaista boravio u Evropi i da je tu nastala i danas aktuelna komendija "Sumnjivo lice".No bez obzira,da li je ili nije,ni prošao a ni boravio u Kušumliji,neka ostane zabeleženo da sam ja prvi u Srbiji predlagao da moja Kuršumlija bude osnovač festivala domaće komedije pod imenom "Nušićevi dani".Nažalost,u mom gradu nije bilo ljudi spremnih da zalegnu iza jedne dobre ideje,koja je ubrzo odletela u naručje grada Ivanjice,koji je takodje, sa punim pravom, preuzeo ovaj festival koji traje do dana današnjeg.Kada smo već kod projekata koji su izašli iz moje kreativne radionice,pomenuću ovom prilikom i projekat "Dani vrganja",koga sam takodje ponudio gradu.Ni on nije naišao na razumevanje ali je zato ubrzo prihvaćen u nekoliko srpskih gradova.Po prvi put ću obelodaniti i pravi naziv te manifestacije koja bi imala,siguran sam u to,veliki publicitet jer u samom imenu "DANI VEGETERIJANA",jasno govori kojoj ciljnoj grupi se obraćamo i koliko je kod pravih vegeterijanaca žudnja za dobrom i prirodnom vegeterijanskom hranom.Cilj ovih projekata je bio da se Kuršumlija razdrma i da se dobrim i vrednim ljudima omogući,slično kao u Guči,da se ceo grad uključi u manifestaciju kroz punudu smeštaje i zdrave vegeterijanske hrane.I to je propalo!

O Evropi bi moglo danima da se priča i piše ali ono što je najvažnije i što svrstavam u sjane gradske poteze,to je njeno renoviranje. "Planinka" je odrešila kesu i ja sam više nego siguran da je time napravila sjajan poslovni potez.Grad će konačno dobiti jedno lepo i sadžajno mesto za pravi kafanski užitak uz dobru domaću kapljicu koja se sve više gaji i prizvodi po svim obroncima Kopaonika i Jastrepca.Muzej,valjda postavka,sa slikama i eksponatima junaka Gvozdenog puka, su otvorena knjiga koja stalno mora da se čita i obnavlja.Takvo čojstvo,junaštvo i takva odanost otadžbini je za svako divljenje i poštovanje.

Ostaje mi na kraju ovog teksta, da uputim najiskrenije pohvale na adresu vlasnika "Planinke" Radovana Raičevića,za ovaj dobar poslovni potez koji će u svemu obogatiti kulturni i istorijski sadržaj grada.Konačno,brojni gosti koji krenu put banja,imaće šta da dožive i vide u Kuršumliji.

Uz ovaj teks, priložio sam i sliku stare Kuršumlije,tačnije prostora na kome se danas nalazi gradski par a dvadesetih godina prošlog veka, tu je bila velika gradska pijaca za sve što se nudilo i prodavalo.Od rogate stoke pa do zanskih prizvoda neophodnih selu. Vila, kosa, grabilja, opanaka,petroleja i mnogih drugih potrepština.

BRIŽIT BARDO !

Čekali smo punih deset godina da film„I Bog stvori ženu,“slavnog francuskog režisera,Rože Vadima,stigne  u našu Bajnu čaršiju,ne zbog Rožea već zbog nje,žene o kojoj smo samo slušali i po nekada, ali veoma retko,vidjali je u crno-belim novinama.“BB,“kako su je nazvali,bila je u tom času najpoželjnija žena sveta.Ptica koja je visoko poletela i za sobom povela sve žene,bez obzira na boju,veru,lepotu i rasu,da slobodno i bez ustezanja,krenu uzdignute glave kroz život.

Oslobodjene od svega,od svih stega i predrasuda,svetom su počele da vladaju kraljuce lepote,šarma,elegancije,intelektualne uzdignutosti,obrazovane i sposobne da stanu rame uz rame sa muškarcima.Bile su to predivne pokretne slike izvajanih ženskih tela,gracije  prekrivene tankim velom svile i opijene najlepšim parfemima, dok su se valjale trgovima,prospektima i bulevarima mira,Jenisejskim poljima, štraftama glavnih gradova i malenih čaršija,peskovitim obalma svih mora i okeana…

Došle su kao velika plima zdravlja,kao vesnici boljeg i humanijeg sveta,kao majke  spremne da čovečanstvu ostave zdrav porod,zalog  sretnije budućnosti.I danas,dok gledam i slušam tonove i usporene ritmove života kroz otkucaje ostarelih srca,sa radošću se sećam tih vremena.Te čednosti i lepote, izvajane u hramovima na hiljade rasutih Fidija po svim tačkama sveta.

Zbog nje,simbola naše mladosti,uzrastanja i vere u nadu da nas neće i ne sme iznenaditi,danima smo se gurali pred blagajnom našeg bioskopa „Proleter“ za kartu u bilo kojem redu.Prvom ili poslednjem,sve jedno,samo da bi smo što bolje videli razgoljeno telo Brižit Bardo,koja je tek okupana izlazila iz kade.Ništa usiljeno, ni malo vulgarno,tek ovlaš provučeno kroz napeto polje naše erotike.Po nežnom licu uspaljenog dečaka i pred očima punih žara.

I pre toga smo je sanjali ali posle ovog filma,nije nam silazila sa očiju.Naručivali smo snove i molili Boga da nam ih podari sa njom i njenom slikom dok tonemo u san i svu noć plovimo  nebesima I beskrajnim poljima naše mašte.

Brižit An-Mari Bardo,rodjena u Parizu 28.septembra 1934.godine je francuska glumica, pevačica,manekenka i aktivistkinja za prava životinja.Na filmu je debitovala 1952.godine,a postala je poznata ulogom u filmu „I Bog stvori ženu“,njenog tadašnjeg supruga, Rožea Vadima.Bez obzira na njenu skromnu visinu od 1,63 m Bog je darivao telom Venere.Milioni muškaraca su ludeli za njom a ona je birala.Uvek je želela najbolje,najbogatije i najlepše muškarce.I sa lakoćom ih je osvajala.Ušla je u 87. godinu i dalje je u braku sa Bernardom d Ormalom.Ima sina Nikolas Žak Šarijea i unuke:Teu i Anu Šarije.

Francuska glumica nestvarne lepote, pored Merilin Monro najveći seks-simbol pedesetih i šezdesetih godina, pevačica, autor pet knjiga, aktivista i borac za prava životinja, Brižit Bardo, proslavila je 87. rođendan.

Na filmu je debitovala 1952, a postala je poznata ulogom u kontroverznom filmu svog prvog supruga, Rožea Vadima, pod nazivom "I Bog stvori ženu". Često je igrala seksualno emancipovane ličnosti koje uživaju u hedonizmu. Bila je najfotografisanija žena na svetu, pre nego što je zaigrala u prvom filmu. Na naslovnici magazina "El" pojavila se još u maju 1949.

Kao devojčica je imala ambiciju da postane balerina. Ulogom u "I Bog stvori ženu" privukla je pažnju francuskih intelektualaca i bila tema eseja Simon de Bovoar "Sindrom Lolita" iz 1959. Za ulogu u filmu "Viva Marija" Luja Mala iz 1965. bila je nominovana za nagradu BAFTA. Dan pre svog 40. rođendana, 27. septembra 1974. prekinula je filmsku karijeru i posvetila se borbi za zaštitu životinja. Glumila je u 47 filmova, nastupala u nekoliko mjuzikala i snimila više od 60 pesama. Legijom časti odlikovana je 1985, ali je odbila da prihvati ovo odlikovanje. Bez obzira na to što ne glumi već skoro pola veka, i dalje važi za ikonu popularne kulture.

Seksi bomba i starica u poznim godinama!

Fatalna lepotica Brižit Bardo, udavala se četiri puta i isto toliko puta je pokušala da se ubije. Prvi put u 16. godini, jer nije mogla da se uda za Rožea Vadima dok ne napuni 18. Navodno je imala više od sto ljubavnika, uključujući i žene, a teška i neželjena trudnoća ju je potpuno promenila. Sina nije želela.

Bila sam veoma srećna, veoma bogata, veoma lepa, mnogo voljena, veoma poznata i veoma nesrećna – govorila  je Brižit jednom prilikom.

Govorila je kako bi volela da učini bilo šta da popravi ponašanje ljudi jednih prema drugima, ali s obzirom na to da ne može, držaće se životinja. Muškarce je opisivala kao zveri, uz opasku da se "čak ni zveri ne ponašaju onako kako se oni ponašaju". Na pitanje koji dan joj je bio najbolji u životu, odgovorila je da je "bila noć", kazala je da ne razmišlja dok vodi ljubav i savetovala sve da je "bolje biti neveran nego veran, a da to ne želiš".

Kada je "Plejboj" 1974. proslavljao 40. rođendan, Brižit Bardo je čitaoce ovog muškog magazina častila svojim golim fotografijama. Na svoj 49. rođendan, 28. septembra 1983, Brižit je uzela veliku dozu tableta za spavanje (ili za smirenje) sa crvenim vinom. Hitno je prebačena u bolnicu, gde su joj ispumpali stomak i tako joj spasli život. Brižit se uspešno izborila i sa rakom dojke.

Brižit Bardo poznata je kao jedna od najlepših žena 20. veka, ali i kao serijska zavodnica i seks simbol. Slavna glumica bila je odličan primer za to šta se desi kada se pomešaju ljubav i slava.

Mladost i lepotu dala sam muškarcima, a znanje i mudrost ću dati životinjama - rekla je kada je rešila da napusti glumu.Žena neverovatne privlačnosti imala je veoma čudne životne izbore,dok je popularnost stekla još u ranoj mladosti,a njeno ime je i danas sinonim lepote.

Glumica je u nekoliko navrata pokušavala sebi da oduzme život i zato je primećena veza između nje i Merlin Monro i nezaobilazno pitanje fenomena, zašto su lepe žene proklete?

Brižit danas slavi 89. rođendan i živi mirno sa suprugom na imanju okružena životinjama.

USPOMENA NA DIVNE LJUDE!

Svi su davno otplovili u večnost. Rade,Djoka i Gića pevaju i sviraju one iste ovozemaljske pesmice sa kojima smo ispijali čaše rumenog vina,hladnog piva,dočekivali umilna prolećna jutra a potom mamurni i pospani,praznih džepova lagano otklecali do svojih kuća i toplih kreveta.Eneo ih gore na brdu!Sa svojih kamenih ploća zagledani u jednu tačku u ono njihovo vreme kada je život stao a oni svojim duhom odleteli u daleka nebeska prostranstva da odozgo govore,pevaju i nadgledaju situaciju na zemlji.Ćute slike a umesto njih progovori po koji prolaznik ili namernik rećenicu koja podseća na njih.Mladji koji rastu i dolaze čudom se čude tih priča i šala i uvek pitaju:a ko su oni i da li su zaista bili toloko važni i značajni za ovaj grad čijim ulicama će za godinu-dve šetati neki sasvim drugi ljudi sa svojim sećanjima i svojim idolima koji su obeležili jedno vreme moje Kuršumlije.Slike će izbledeti,sećanja će išćeznuti.O njima više neće niko ni reči progovoriti.Ostaće slika na kamenu,osmeh koji titra i gubi se u daljini sive patine i po neko koji će uz dogorevanje tanke voštane sveće reći:večna vam slava i laka zemlja divni i predivni ljudi moga malog grada,mojih sećanja i mojih životnih uspomena.

Sve bilo je muzika...
Miro "Mengelica"Rade,Djoka,Gića i Avra!

Čovek koji je znao sve gradske priče i tračeve, koji je uspešno spajao sve pokidane veze,vraćao izgubljenu nadu i veru u život i svojim,samo svojim jezikom, koga su svi razumeli i jako poštovali pa čak i onda kada vas pomiluje na sebi svojstven način,svojim,Avrinim sloganom: "Digni glavu,govedeo jedno.Ne tuguj, jer od tuge vajde nema".

Tu je i Miro "Mengelica",po zanimanju šnajder i veoma uticajan čovek u konfekciji "7.juli",gde je gazdovao njegov brat Milivoje.Osim toga,Miro je i otac najšarmantnije i najlepšte gradske devojčice a sada bake u lepim godinama, Slavice sa nadimkom "Špira," osobe koja na svoj čist i iskren način tako dugo i tako nežno čuva u svojim nedrima sve najlepše uspomene na svoju prerano nastradalu ljubav, lokalnog lepotana,sjajnog pevača i predobrog mladića Batu Petkovića, upomćenog i po nadimku kao Bata Cana. Iz braka sa pukovnikom avijacije Draganom izrodila je dve ćerke.Mladja radi kao vaspitačica u jednom beogradskom obdaništu a starija živi u Nišu u sretnom braku.Ima četvoro dece o kojima sa radošću i zadovoljstvom, brigu brine baka Slavica.

Kako je vreme brzo proletelo i sa sobom kao letnji vihor odnelo daleko od nas mnoge nama bliske i drage ljude.Ovo su uspomene koje ubrzavaju ritam srca i na umorne oči navlače suze koje i bez poziva poteku same i otkotrljaju se u sečanje i daleku prošlost.

Dok je Djoka bio prva harmonika grada,mladji harmonikaš od njega,Rade,tek je učio zanat.Kopirao je Djoku sa svim svojim muzičkim grehovima i najšarmantnijim osmehom koji je uvek govorio: možeš da mi radiš šta hoćeš, da vičeš, pevaš, naručuješ pesme koje nikada nismo čuli,da ne dajš bakšiš ali ono što ne možeš,ne postoji način da mi osmeh skineš sa lica!Tako je govrio Djoka,naviknut na izdašnost i tešku škrtost uvek istih i uvek po malo pijanih i ludo veselih gostoju,starih dobrih sugradjana koji su se gorko borili sa svim životnim izazovima a sebi, barem jednom u nedelji, davali oduška u "Evropi","Proleću" ili "Kozari".Svuda gde bi zaseli,zapričali se i zapili,njihove vesele ciganske oči,čekali su tu u uglu kafane da "pukne srce i duša" i onaj urlik do neba:Cigani,gde ste...

I krenuo je dernek,tiho a onda sve burnije i burnije i sve tako do zore.Svirali su naši Cigani sve bolje i bolje.Kako koja tura prodje, vama se čini da tek sada, u sedmom osmom ponavljanju stare dobre pesme,oni to čine najbolje i najlepše.Bez falša i preskakanja strofica da pesma traje što kraće a bakšiš stiže što brže.Mogli su tako i danima da čine,da izvrnu sve djepove i da vam se čini da su kući odneli pravo malo bogastvo.E,nije bilo tako!Kada sve stave na sto i podele na ravne časti po sistemu " jel,dado ja tebi," kući će odneti tek toliko da sutra stanu u red i u mesaru,a mi smo je zavali "Kasapnica",kupe kilo repova,glavu ili teleće škembe za bogati ručak.Živelo se tako,skromo a po nekada i bedno.Po nekoliko dana bez ručka i večere.

Gića je morao da nauči da peca i kada presuše bakšiši i kafane opuste bez meraklija,sreću je tražio u Toplici.U dugom čekanju da riba proradi i to uvek obučen i doteran kao kada ide na svirku.Pitali ga ljudi:zašto Gićo pecaš u odelu?Moram bato uvek da budem spreman za svirku.Šta neko javi da u Evropi lumpuje Avra ili Mile Ruta a ja ne stignem prvi...Propas moj bato!

Avra je bio čovek za sve.Kada u gradu nešto zastane i zaglavi onda je tu Avra da odglavi.Frizerski zanat je dobro izučio ali se on nikada nije šišao.Oni koji su navraćali u njegovu radnju na šišanje,mogli su gratis da se naslušaju "hiljadu i jedne" lovačke priče iskomponovane od niski najlepših ljudskih laži.Te, bilo je ovako,te onako.Te zec krupan i alav,težak i od kera jači.Jeli smo ga nedelju dana...I tako,redom,pa onda sve ispočetka!

Leti je išao u vršidbu sa svojom vršalicom.Na guvno gde se ušančila Avrina vršalica i "zabrektao" "adler",tu je počinjala i njegova predstava.Naručicvao je domaću rakiju hladjenu u potoku i vruću jagnjetinu.Lepe snajke da ga služe koje se nisu protivile ako bi ih Avra štipnuo za guzu uz onu njegovi "Dodji kod čiče,lale moje,da ti nešto kažem"!Ujam je prodavao i od njega lepo živeo.

Imao je i svoju fotografsku radnju:"Foto Avra".Četvrkom je slikao mlade devojčice, seljančice, koje su svoje opanke ostavljale ispod mosta u vrbaku a obuvale crvene sandalice na kajšiće.Sledećeg četvrtka svi bi ponovo tražili Avru kome su unapred platili sliku da je konačno preuzmu.I tada bi nastajao pravi lom.

"Ma nisam to ja na slici,cvilela je jedna rumena seljančica!Ma kako nisi ti,vikao bi Avra.Jel ovo tvoj sat,jel ovo tvoje sandale i tvoje reklo!Uzimaj sliku ili je prodajem drugoj devojci,terao bi šegu Avra.

Veče je bilo predodredjeno za velike mečeve u bilijaru.Gradom je poput munje prohujala vest da noćas,u piće,igraju Zeka i Avra.Krenuli bi u sumrak a iz Evrope izašli u svitanje hladne i promrzle zimske zore.Pijani i šuntavi, jedva bi se dokotrljali do svojih kreveta.Zeka je stanovao gore usred brda iznad bunkera i onako pijanom, trebalo mu je sat vremena da isplaninari tom uzanom Smokovskom stazom do svoje kuće.Dok se on teturao,gore-dole,Avra je već hrkao u zagrgalju svoje žene.Zdravkovići su živeli odmah iza Crkce,usred Crkvene male, i bili su i leva i desna ruka lokalnim parohijanima, u svim prilikama.I kod sahrana i opela, i kod venčanja i krštenja,pomirenja i sečenja slavskih kolača.Uvek je neko tu od Avrinih bio.Njegovi ili njegovi sinovci Vlada,Bulja,Šoki dok nije porastao Boban,Avrin sin prvenac.

Pilo se,pomalo nešto jelo i mezilo,tukao bilijar do zore.Malo spavalo tek toliko da se oči odmore i duša smiri. A onda već od jutra,moralo je da krene sve ispočetka.Zar je nešto moglo u gradu da se dogodi a da Avra tu priču nije obradjivao u sto svojih verzija.Pričao je neumoro i čini se preterao.Puče vest gradom "Avra se šlogirao"!

Bobane,kako ti je tata,pitam ovog dobrog i plemenitog momka u mnogome slika i prila svoga oca?

Loše moj Piki!Eno ga ćuti!Gleda me i rukama pokušava nešto da kaže!Jedva sam ga razume! Ali i danas pamtim tu njegovu poslednju rečenicu koji mi je odgestikulirao!Zašto me šlog udari u jezik...

Ispratili smo ga dostojanstveno ali odgovor na pitanje "Zašto ga udari po jeziku" i danas nismo uspeli da odgonetnemo. Čovek koji je pričao "sto na sat",snagom i Božijom voljom,morao je da zauvek začuti.Otišao je naš Avra da nije uspeo ni reč da izgovori ali su zato ostale priče i urbane legende, da se sećaju Avrama Zdravkovića Avre,čoveka čiji će duh večno lebdeti nad mojim milim gradom.Nad mojom Bajnom Čaršijom

VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE!(4)

Od njih je sve krenulo:Stevan i Mica Deljanin

Oni nisu živeli u samom centru grada ali uvek,kada se zato ukazala prilika,bili su u centru svih gradskih zbivanja.Od onih važnih pa do onih manje važnih ali bitnih i neizbežnih za učmali i usporeni život u maloj srpskoj provinciji,gde o životu postoje dve jasno izbrušene priče.Ona nostalgična,kroz koju čovek u svojim sećanjima pokrene i koju suzu,glas mu zadrhti o sasvim običnim detaljima koji više imaju veze sa godinama života nego sa stvarnim osećanjima.

I ona druga,u kojoj su svi pogledi okrenuti ka sustrašnjem danu,nekoj nadi i inspiraciji i presporom životu u kome godina proleti a dan nikako da uzmakne.Njih ne zanima ni ono juče što je bilo a već sećanja na prekjučerašnje razgovore i dogadjaje…e,to je zašlo u dubok zaborav.

Ovo je zaista priča o važnim ljudima koji od dana kada su se naselili na samoj ivici grada,tu podigli porodični dom,imanje,izradjali brojnu decu, posle tolikog godina života rado bi da priču započnu jednom svojom ličnom metaforom koja sama po sebi dovoljno govori o njima.Jednom nogom bi uvek bili u gradu,na kaldrmi,kako moji kuršumličani vole da kažu,a drugom,u širokim prostranstvima ruralne periferije sa navikama donetih iz zavičaja.

Nekih godina,a biće da su to bile one šezdesete,činilo se da se svakog časa zida ili „okiva“ po jedna nova kuća u kojoj će život grunuti svom svojom lepotom.Bila je to tiha i mučna migracija sa „planine u doline“.Bez suza  ali sa nadom u očima da bi moglo i moralo biti bolje.Svako parče zemlje koje je moglo da se kupi-kupljeno je.Nikle su čatmare tek da čeljad sklone od kiše i snegova a kada se zarade pare,zidaće se nove i čvrste kući.Za svakog sina po jedna a za ćerku u miraz,najmanje bogata bračna soba sa maisvnim regalom. 

Naselje je i danas veliko.Promiču tu neki ljudi.Godine ih sustižu a ono mladjeg naraštaja stalno mašta i veruje da će već sledećeg ponedljka sesti u 5 ujutru u „Lastin“ autobus i odleteti ka Begradu,gradu nade i novog života ili još jednog utapanja,teškog i mučnog  preživljavanja.

Oni nisu tako razmišljali,planirali.Verovali su u sebe u snagu svoje porodice u snažne mišice na rukama sa kojima su lako podizali velike terete i obrtali hektare zemlje.A,s jeseni, punili ambare i novčanike.Ženili se,bogate svadbe pravili i po nedelju dana pevali i igrali.A već sledećeg leta krstili i ime davali.Narod ih je poštovao i sledio.Svi su hteli da budu kao

A sa njima se nastavilo:Dragan i Stoja Deljanin

                                                                    D  E  LJ  A  N  I !   

Da li sam time sve rekao ili priču moram da odmotam od samog početka od tog prezimena bez „ić,“ od mesta porekla,od ratova i raseljavanja pa sve do konačnog dolaska na samu obalu Toplice.Sa kapijom koju od prašnjavog puta,koji vijuga iz reku do Lukova i brojnih sela raštrkanih po padinama Kopaonika,deli jaz koji nije smeo da presuši da ne bi stala centrala a grad ostao bez osvetljenja.Stara kuća se proteže desno od ulaza i na njoj će se mnogo toga menjati i dozidavati a nova,velika i moćna sa sina gradjena,uzduže se s leve strane.Blagom padinom silazi se do štala uvek punih krava i bikova  a dole pored same reke,velika i duga parcela gde se sadilo povrće i to ranog luka pa do kasno sazrelih krupnih glavica sočnog domaćeg kupusa.Zima je morala da se dočeka sa punim ambarima i podrumom,kako pića,tako i hrane.

Draganova i Stojina deca:Ljubica,Slavica,Zoran i Ljiljana

Domaćinstvo Deljana,nije od vajkada bilo ovde.I oni su,poput mnogih topličkih porodica,putem u neizvesnost,krenuli iz Stare Hercegovine.Jedan deo porodice  ostao je da živi u Gusinju kod Plava ali je morao da se prikloni Islamu.Druga grana krenula je  preko mnogih brda i planina na dug put da bi se padinama Kopaonika spustili u selo Gornji Lipovac,zaseok „Stože“,nedaleko od poznatog Batota.Po završetku srpsko-turskih ratova (1878) porodica Deljanin se iz Lipvca preselila u Gornju Mikuljanu.Bila je to brojna porodica Deljanin koja je ubrzo pojačana jer im se iz Gornjeg Lipovca ubrzo pridružili i drugi rodjaci.Prvi medju njima, koji je budućnst života video u jakoj porodici i širenju domaćinstva kupovinom svakog parčeta zemlje koja je bila na prodaju,bio je Svetozar koji današnjim  Deljanjima slovi kao pradeda.Kupovao je zemlju,bavio se stočarstvoma a u selu Tijovac kupio je i veliki zabran šume koji je porodicu spašavao u godinam teških i dugih zima.

Moja pok.majka Radosava,obožavala je pesmu "Nas trojicu majka ima".

Lepa Ljilja,Zoranova supruga,nastavila je tu tradiciju

 

Porodica se uvećavala i normalno delila.Draganovi roditelji Stevan i majka Mica,koja je nadživela svoga muža i bila posebno cenjena,pažena i poštovana od brojnih unuka koji su pristizali u sve većem broju.Ona je sa Draganovom ženom Stojom znalački vodila domaćinstvo sve do svoje smrti u poznim osamdesetim godinama.Izrodili su sina Dragana i ćerku Dragicu.

Nekako u tom periodu,u vreme dok je majka Mica još bila pri snazi,domaćinstvo porodica Deljanin, preuzima  moj vršnjak Dragan sa svojom suprugom Stojom.Iz tog braka na svet su došle tri ćerke i sin Zoran.68. se radja Slavica,70. Zoran,75. Ljubica a 81.Ljiljana.Dok su se deca radjala,Dragan je radio kao vozač teških kamiona na izgradnji mnogih puteva po Srbiji i ulica u Beogradu.Sa nešto uštedjenih para vraća se u Kuršumliju i ulazi u posao sa pečurkama i otkupom lekovitog bilja.Danonoćnim radom počeo je lagano da se uzdiže ali nikada nije skidao oko sa svoje dece koja su rasla.Naročito je upozoravo svoju suprugu da dobro otovori oči kada su u pitanju devojčice koje  su visile po tarabama i sa pažnjom analizirale svakog mladjeg prolaznika koji bi prošao uz njihovu ogradu.Dragan je tada ljutito Stoji govorio:Pripazi na ove čorice.Naleteće neko i odvešće ih bez našeg pitanja i pristanka.

I njihovi sinovi:Stevan,otac Zoran,Miloš i Zdravko

Dok su devojke rasle i bujale,sin Zoran je od malih nogu bio uz oca.Najpre na polju,po njivama u vožnji traktora,u kosidbama  a kada je počeo oca da prati i na slavama,da sa lakoćom obara po nekoliko velih rakija,svi bi u glas govorili:E,ovo nije sin!Ovo je sinčuga.Tatin ponos i tatina odmena.

Deda Dragan sa svojim praunucima

Bili su veliki tandem i rado vidjeni gosti u mnogim porodicama gde su bili posebno tretirani od svakog domaćina.Moj brat Milivoje duboko je zašao u prijateljstvo sa njima tako da se i dans,na naše veliko zadovoljstvo,ta linija, Deljanina i Pavlovića, održava na visokom nivou.Tu je i Rako sa Samokova kao i Zoran Miljković sa čijom porodicom smo preko mamine maćehe bili u bliskom srostvu.Ono što oduševljava kod svih njih,inače,velikih domaćina i velikih ljudi,to je jedno pristojno i kulturno ponašanje na svakom svečanom skupu gde su bili prisutni.Pila se ta meka u velikim količinama ali nikada ona nije pomutila pamet nekod od njih da ne bi znao šta radi i govori i da ne bi mogao da ode kući zdrav i čitav.U Toplici za takve najčešće kažu:dobro nose rakiju!

Zoran je napunio 46 godina a već ima četiri unuka.Dve devojčice i dva dečaka.
Biće još podmlatka, budući da se najmladji sin Zdravko tek sprema da uplovi u bračne vode

U vreme Zoranovog momkovanja,Deljani su tražili najbolju stranu biznisa u koga su bili spremni da ulože i deo sebe.Ideja da otovre 30 prodavnica u zabitim kopaoničkim selima bila je više nego humana.Nažalost,migracija je učinila svoje.Sela su opustila a prodavnice zatvarane jedna za drugom.Ostale su samo one u kojim je bilo ljudi.Iz tog perioda sećam se jedne gorke Draganove priče vezane za onu prokletu rakiju „Zozovaču“napravljenu od otrovnog metil alkohola.Svi koji su je pili u većim količinama,nažalost,nisu preživeli.Ljudi kažu,da je ta „otrovnjača“ u našem kraju napravila pravi pomor.

Bila je to sušna godina gde na granama nije bilo ni jedne šljive.Seljaci su,u nekim selima oko Lukova, tražili da im nabavimo dobru ljutu rakiju da bi imali šta ljude da posluže na slavama koje su se nizale,jedna za drugom.Ne znam šta se dogodilo, koja nas je to sila sprečila,priča mi Dragan, da ovu prokletu rakiju ne doturimo u desetak naših prodavnica.“Zozovača“ nije stigla do njih i niko zbog nje nije nastrado.Bila je to sreća u nesreći.

Godina 1990 je godina kada je u kuću Deljana ušla lepa Ljiljana do ušiju zaljubljena u mladjanog Zorana.Njih dvoje će u prvih tri godine svoga lepog braka,u „deljanske“ temelje ugraditi novu snagu,nevidjen polet i svetlu budućnost koja već sada otkriva svoje pravo lice.Porodica iz dana u dan jača i napreduje.Najpre im se 91. rodio sin Stevan,94.Miloš i 99.Zdravko.Deda je kipteo od sreće i zadovoljstva.Sa njim i sa sinom Zoranom i podmlatkom koji je dolazio oni su dobili toliko poleta i snage da su nezaustavljivo krenulu napred.Od škole,kako je govorio Dragan a u tome ga je podržavao Zoran,treba im srednje obrazovanje i to famozno „dualno obrazovanje“koje nam je stiglo iz daleke Danske a mi smo ga već imali mnogo godina pre njih.Taj sistem,jedan dan škola,drugi praksa,Deljani su na svom primeru pokazali kako najbolje funkcioniše.Kada su momci iz kratkih pantalonica ušli u radne kombinizone,svako od njih je znao šta mu valja činiti.Stevan je preuzeo farmu krava i bikova,Miloš se bavio mehanizacijom a Zdravko stasavao pored oca i dede na svim domaćinskim poslovima.

Nije se dugo čekalo na zanavljanje porodice.Prvi se oženi Stevan i dobio dve ćerke Jovanu i Anastaziju a potom Miloš koji je porodicu Deljanih obradovao sa dva muška pojačanja:Vukom i Savom.Deda Dragan sada merka izabranicu za najmladjeg Zdravka a onda će svi pod njegovim prozorom navijati za podmaldak koji će nastaviti i trajno osigurati lozu Deljanina.

Dragan troši 73.godinu života.Uporan je,radio kao u najboljim danima a Zoran tek 46.Mladi deda sa četvoro unučića stoji kao mermerna stena iza svog oca.Tu je uvek kada je najpotrebnije.Za godinu dve lagano će smestiti oce da malo odmara a on je sa svojom dinastijom krenutu da razara.Sinovi obećavaju još poroda a da je to neophodno najbolje govore ovi podaci.

Dragan je Predsednik crkvenog odbora u Kuršumliji.Imao je dobre odnose sa pok.patrijarhom 
Irinejom koji ga je 2012.god odlikovao najvišim ordenom Niške eparhije: "Orden cara Konstatina".
 Odlikovan je za zasluge učinjene prema SPC

Porodica poseduje 35 hektara obradive površine i to:10 hektara pod šljivama,hektar pod kupinama i pola hektara pod malinama.Osalo je u livadama i žitaricama neophodnim za prehranu stoke.

Često pričam i sa Draganom i Zoranom.Oni su kao jaje jajetu.Odmereni i jako probirljivi,kada su ljudske naravi u pitanju.Jedan i drugi ne ruše ni jedno brvno a nekamoli most za sobom.Mirno i taktički osvajaju ljude,tamo gde mogu pomažu a nisam čuo da su nekom u bilo čemu odmogli.Na slavama su prvi,na svadbama takodje a na sharanam,tradicionalnim manirima naše vere,znaju da podele bol i uvaže svakog živog iz ožalošćene porodice.Zapričani o mnogo čemu a najviše o načinu rada i organizacije toliko moćne porodice koja se iz dana u dan dopunjava,pitam Zorana:Kod koga je kasa,kako delite plate,profite,nagrade…Osmeh,dug, a reči kratke i retke.Kasom rukovodi tata,ja pomažem a podmladak iz nje uzima onoliko koliko im treba.Za to veče,za izlazak,večeru,godišnji odmor.Svako tačno zna da je sve to naše ali takodje svako zna,da je najcrnja vartijanta ona kada sami sebe počinjemo da potkradamo.U našem slučaju to se nikada neće dogoditi…

Zoran je bio odličan učenik Kuršumlijske gimnazije.
Obožavo je dela Dobrice Ćosića

Pa zašto bi se i dogodilo.Novac jeste značajan ekonomski stožer u svakom poslu i bez njega je teško zamislivo napredovati i ispunjavati sve planove i želje.Njihova snaga i homogenost leži u razumevanju tog iskonskog pravila,neizmernom poštovanju porodične hijerarhije i dubokoj veri da samo jaki i složni mogu mnogo brže napred.Deljani,zaista jesu, važna porodica Bajne Čaršije.

Miloš sa ženom i sinom Vukom

Stevan u zagrljaju svoje izabranice

I svoje omiljene  krave...

Tone zrelih šljiva

I malina

VAŽNI LJUDI BAJNE ČARŠIJE (3)

Oni su zaista bili jedna važna poluga u životu ovog malenog grada.Porodica Milijanović, a mnogi su ih znali po imenu domaćina poredice Jelenka, a kada je on otišao sa ovog sveta,ostala je poslednja verzija koja se koristi i danas- Jelenkovi.

Jelenko Milijanović
 

Porodica Milijanović na okupu

Sa Radičeve svadbe

 

                                                  A onda je došao na red Jovica

Živeli su u Kačamak mali u kućerku gde nikada nije bilo tesno a ni dosadno.Ni uveče kada se išlo na spavanje ni ujutru kada se delio dorućak.Jelo se ono što je bilo a uvek maštlo za nečim boljim i obimnijim.Majka Mica bila je prava tigrica u snalaženju kako da svoje mladunce prehrani,obuče  i domaćinski vaspitava.

Čak njih sedmoro:Radič,Rada,Jela,Ruža,Jovica,Zoran i najmladja Nevenka-Nena.I sada dok prebrojavam i sećam se svih tih imena,u nadi da nekog nisam preskočio ili izostavio,ježim se od pomisli koliko je  sve to bilo odvažno i hrabro izradjati toliku decu a onda se uhvatiti u koštac sa nameštinom, sve opštom nemaštinom od koje niko u gradu nije bio poštedjen i krenuti u susret godinama koje su dolazile pune nada i očekivanja da će odmah od 1.januara sve biti lepše i bolje.Milijanovići su znali da je ključ opstanka u njihovom džepu i da smo oni mogu da otkljućaju vrata pakla ili ona druga,vrata nade, koja smo zvali- vrata raja. Strategiju i nadu koja se nazivala nadom boljeg života,u svojoj glavi držao je domaćin ove porodice Jelenko.

Stasit i izrazito plećati ljudina,neustrašivi borac za život i bolju budućnost svoje porodice,ostao mi je u sećanju kao svi oni hrabri i odvažni kozaci sa Dona koje je u svom brilijantnom romanu veličao i opisivao večni Mihail Šolakov.Moj junak sa obale„Tihe Toplice“,bio je upravo on, Jelenko Milijanović.

 Dan mu je trajao od izlaska sunca pa do ponovnog svitanja jer da bi se uspelo u toj nameri,moralo je svuda da se stigne,posedi,popriča,čuje i vidi.Kada bi on kojim slučajem zaspao,UDB-a je uvek bila budna i sve je snimala i pratila svojim urokljivim očima.Ništa nije smelo da bude tajno,da se prećuti i da o tome zna samo mali broj ljudi.Ta varijanta je bila najopasnija jer su trenu mogli da dobiju epitet  „reakcionarne političke grupa“.I to usred moćnog ideološkog vihora  koji je gutao i nosio sve tragove kapitalizma a snažno nametao i propagirao novi pravac života,vladanja i večitog nadanja.Socijalizam, što je bila samo mala jezička maska za pravi naziv uredjenja u kome smo živeli, sa internacionalnim imenom- komunizam!
Pominjem tu ideološku kvačicu iz razloga što je prva privatna piljara naslonjena uz zid “Evrope“,kakva sinbolika,mogla tu da se nadje i započene sa radom onoga časa kada su glavešine u Komitetu klimnu glavom.I tako je počele.Kosanica je cvetala,ŠIK se gradio,Metalc razbijao a Konfekcija stasavalo,doduše, još u pelenama.

Rasla je i Jelenkova piljara.Pristigle su tone lubenica iz Dobriča,paradajs i paprika iz Poprdejaca,groždje iz Župe,pirinač iz Kočana...Narod nije više morao da čeka četvrtak da se snabde .Bilo ih je u piljari kod Jelenka u svako doba dana i noći.
Kako je ugled,a danas se to kaže-rejting,piljare rastao na videlo dana najednom  su na korozu počeli da šetaju i grad zbunjuju napre Radič i Ruža.Rale je bio sto posto,ma kakvi sto posto-hiljadu posto, Jelenko iz mladjih dana.A Ruža kao svaka lepa mirišljiva i neodoljiva ruža.I to ona koja je sa svakim danom bivala sve lepša i lepša.Jela je svoj život vezala za piljaru.Tu je radila od jutra do mraka,brojala lovu koja je pristizala u djakovima i pažljivo nadgledala sva druga zbivanja u gradu.Jovica je još bio dete ali se ni trena nije odvajao od oca jer je znao da će on naslediti sve radosti i sve muke ovoga posla.Sedeo je pored oca u malom klimavom „tamiću“,po nekad ga menjao u vožnji, a razdaljinu od Kuršumlije pa do Djevdjelije, prevaljivali su kao i putovanje do Banje.

Rale se već zamomčio i bogami počeo da skerće pažnju mnogim lepim devojkama.Zablisatao je jedne večeri na korzou kada je pored sebe izveo u šetnju prelepu plavušu za koju niko nije znao ko je i odakle se ona tu našla.Ubrzo je i ta dilema razjašnjena.Stigli su trubači,harmonikaši i velika srpska svadba je mogla da počne.Toga dana,venčali su se lepa zubarka Ljubica i lepi ing.poljoprivrede Radič Milijanović.Jelenko i majka Mica su sijali od sreće.

Ubrzo je i hladni jeseni severac odno tek procvalu Ružu na velika iskušenja pred nalete beogradske košave.Udala se i ostala da živi u Beogradu.Jela nije uspela da održi svoj brak ali je zato Jovica postao pravi naslednik svoga oca.Nasledio je sve radne i dobre osobine Jelenka koji se lagano povlačio u svoju vikednicu nedaleko od motela u Rudarima gde je sedeo,uživao i sa prijateljima u dugim partijama pokera i preferansa.To je bilo mesto za odmor i druženje tada najmoćnijeg čoveka čaršije Korčagina ali i nekih ljudi,prišipetlja,ili kako se to po našem kaže,poltrona,koji su uspeli na sebi svojstven način da ovu oazu mira i zadovolstva uvek kontaminiraju svojim poganim pričama koje su servirali Korčaginu.A on lud i alergičan na njih,donosio je nagle i preke odluke zbog čega su mnogi nevini ljudi stradali i jednostavno proterani iz grada.


                              Zoki,moj brat Milivoje i Jovica, na jednom pijačnom danu

I dalo bi se sve to sa lakoćom podneti da iz daleka,sa periferije grada,nije počeo da izranja još jedan apsolutista,“grđi“od Koče,koji i danas vlada gradom i koji se ni jednoga časa ne libi da se surovo obračunava sa ljudima koji nisu uz njega ili mu nisu po volji.Bez obzira što je on vlasnik sve tri Topličke banje,on je nažalost, samo „zla kob“ ove malene čaršije.

Milijanovići su sa velikim uspehom održali status svoje poredice i jesu za uvažavanje i poštovanje izmedju ostalog i zbog toga, što se nisu poigravali sa ljudima i svojim obećanjima.Moj brat Mića je svoj zanat trgovca naučio kod Jelenka.Bio je u tandemu sa Božom Rajevićem,dip.ekonomistom koji je napravio zavidnu karijeru u Nišu.Oni su mi svedoci da ih Jelenko nikada nije prevario i izigrao.Nikada.A grad pamti u predobrog Najdana Pavlovića našeg ciganina iz donje male poznatijeg kao Najda.Do svoje smrti bio najpre desna ruka Jelenka pa onda Jovice.Čuvali su ga i voleli kao sve svoje najmilije.

Imalo bi još mnogo šta da se piše o Milijanovićima.Zoran je bio ispisnik moga brata i nastavio je da se bavi trgovinom,uspešno igra fudbal za Kosanicu a u gradu važio za dobrog i vaspitanog momka.Bogato se oženi sa lepom Tanjom,izrodio decu a smisao života našao u prelepoj kući na samo par kilometara od centra grada.Otvorio je radnju nameštaje koja sa uspehom opstaje.Najmladju Nenu sa jednoga dana sreo na Vidikovačkoj pijaci gde drži tezgu sa garderobom kao dopunu svojoj skromnoj penziji.Ali ipak od svih lepi priča o njima, ne smem da preskočim trenutak kada su Milijanovići dobili posao na Svetom Stefanu.
Bili su izabrani kao vrsni dobavljači najboljeg voća i povrća koje se serviralo prebogatim gostima u ovom prestižnom hotelu.

Ostale su mi u sećanju slike uz nekih toplih julskih večeri kada je Jovica sa prepunim TAM-om kretao put Svetog Stefana.Po običaju Najda je bio pored njega.Posle cele noći vožnje niz Moraču,ujutru se stizalo na plažu koja se tek punila turistima.Roba se istovarala,računi namirivali a posle kupanja i malog sna,usledio bi povratak.Već ujutru bili su u Kuršumliji.A mi do poslednjeg,svi željni mora,imali smo jedno pitanje više u šali a bogami za mnoge u zbilji:jel stvarno more slano,kako ljudi pričaju?

Jelenko i njegova životna saputnica davno su svoju dušu dali Bogu i njegovoj volji.Svi ostali su živi  i zdravi.Rade i opstaju,ali ono što je najbitnije,izradjali su brojnu decu a u medjuvremnu sa uspehom su preuzeli i važnu ulogu baka i deka.I obično,to tako biva.Kada zasadiš dobro i zdravo stablo ono godinama raste,širi svoje grane,radja,miriše pa od proleća ponovo lista i zeleni.

 

PETAR PERA KILIBARDA

Još mnogo godina živeće ovo ime medju žiteljima„Bajne čaršije“.A koliko će decenija i vekova kružiti njegov duh iznad solitera gde je stanovao,njegove Kosovske ulice,“Evrope“,Pivnice,kladionice,kafane na Smokovu,kod„Joksima“, na bazenu i stadionu kraj Toplice,to samo Bog zna.A o školi, gde je prove ceo svoj radni vek,kao vrsan pedagog i dobar nastavnik fiskulture,o tome će priče ispredati učenici iz mnogih generacija koji su nesebično voleli i iskreno poštovali svoga Pepija.I baš iz tog perioda njegovog života u sećanju su ostale mnoge priče i anegdote koje  se uvek prepričavaju kada  neko iz društva pomene Perino ime i za pokoj duše prolije mlaz rakije po crnoj zemlji.E u tom času,neko iz društva potegne priču,sto puta ispričanu ali uvek svežu i dopunjenu,kao da je on u ovom času priča.

Pepi u svom elemntu

Utrča jednog sunčanog junskog jutra u školu čićica u brič pantalonma sa utegnutom i ispeglanom belom košuljom u opancima šiljkanima na nogama.Matori kicoš sa brkovima za ovu priliku specijalno negovanim. 
Jel bogati,gde sedi Pera učitelj?Šta reče ko?Ma onja što uči decu da trče i preskaču plotove.A,zalomi poslužitelj,Pera Kilibarda...E,on!Ta prva vrata pa kada udješ pitaj ko je Pera učitelj.Ja sam čiča profesor Kilibarda a ne učitelj,oglasi se Pera.No,u čemu je problem? 

Pa ti čoveče dade onom mom nesmajniku jedinicu iz fiskulture.Da vidimo. Jes, bogami,jedinica!A znaš li ti da on ne hoda nego leti.Skače sa drveta na drvo!Nema trešnje koju nije do poslednjeg zrna obišao.Brži je od zeca...Jel to stvarno što govoriš,pita Pera.Jeste očiju mi!E,ako je tako,evo ovde upiši unuku peticu.I čiča stvarno to uradi.Pozdraviše se a starina oskakuta niz hodnih

Posle par minuta u zbornicu ulazi Perin kolega Steva.Pepi,kojI ti je ovaj čiča koji se hvali da te je„slatko prejebao“.Ma šta kažeš!Tu na izlazu iz škole,čujem ga kako priča jednom svom vršnjaku:izjeba ja Peru,dade on Draganu čistu peticu! 

Uh kako je Pera bio ljut,kao ris.E čiča neće to tako da bidne.Izbrisa on onu peticu i ponovo zaključi jedinicu.Tek da se zna ko je ovde učitelj a ko prevarant..

.
Pera je bio jedan od poslednjih boema koji je obilazio kafane i do zore sedeo u njima iz ćejfa i sa posebnim merakom.Voleo je lagano da pijucka i mezi.Pred njim nikada nije smeo da bude prazan tanjir.Dane i noći proveo je u društvu moga brata Miće u svim kuršumlijskim kafanama a po najviše toplom kutku lepe kfane na Samokovu.

Ne zna se kada je lepše bilo za sedenje i uživanje u neku toplu letnju noć ili u hladnu zimsku idilu dok su bele pahulje prekrivale sve šumske staze.Voleo je da peva a svi u gradu su znali da je njegov večiti hit bio„Štaću kući tako rano“uz tiho pojenje i glasno smejanje.Sa te pozicije u ovoj kafanici za merak i dušu,sa lakoćom su se skupljali svi gradski tračevi a pogotovo ako je na okupu bila celokupna Kočina ekipa koju je predvodio neumorni Žil-Žića Vuksanović.Bili su to nezaboravni sati provedene u smehu,ogovaranju i kadroviranju,pre nego što stigne veliki bos iz Beograda.Te noći se pogodilo da je Koča krenuo ka Kuršumliji odmah posle Dnevnika na kome je objavljen velika vest za malu čaršiju.“Ovogodišnji dobitnik prestižne Vukove nagrade za dostignuća u privredjivanju je ŠIK Kopaonik iz Kuršumlije“.

Posle ovoga,moglo je da započene prvo poluvreme slavlja a finale odmah, kada stigne Korčagin.Mića i Pera sedali su sa strane i pamtili sve detalje a pogotovo kada je neko od spoljnih momaka utrčao u kafanu i iz sve glasa odvalio“Evo ga,stiže“.

Nastala je opšta pometnja. Ustajanje,postrojavanje i salutiranje po protokolu velikog šoumena Žiće.Kada je sutra dan priča bila reprizirana,zbunjena publika koja je sve to slušala netremice,pitala je samo jedno:a ko je vas zvao na slavlje? Niko,ali mi smo odradili svoje.Prišli i sa naklonom čestitali čika Koči.Pogledaj te danas šta se dešava i u kakvoj panici su svi oni koji nisu bili tamo gde su morali da budu. Doterani i ugladjeni,rumeni u licu od treme i straha,kako su prošli na sinoćnjem kadrovskom ruletu,punim gasom trče ka direkciji ŠIK-a.Da čestitaju i do zemlje se poklone velikom Korčaginu.

Te majske večeri 1967.započeta je jedna velika ljubav

Perin boemski život bio je priča za sebe.Deo njegove ličnosti i večite želje da se svakom danu raduje u društvu odabranih prijatelja sa kojima je deli sve trenutke sreće i radosti ali i po koju suzu i tugu koja je nadolazila kada joj se čovek najmanje nada. 

Druga polovina njegovog srca bila je okrenuta ka Vukici,njegovoj koleginici s posla i večitom životnom saputniku.Bio je nežan suprug koji je obožavao svoju ženu.Bez nje retko se kada pojavljivao na slavama i mnogobrojnim gradskim slavljima. Nažalost,bog im nije podario naslestvo.Ostali su sami do časa ponovnog spajanja.Sticajem okolnosti,njihova tajna veza je obelodanjena na maturskom slavlju(na slici) moje generacije u Kuršumlijskoj Banji.Ubrzo je veza pretočena u brak koji je ceo grad cenio i poštovao. 

Fudbal je obuzimao sve  strasti i kada ga je igrao i dugo bio na čelu FK Kosanica ko dobar i uspešan trener.Bilo je to vreme opšte besparice i mučnog snalaženja da se obezbedi prevoz i užina za odlazk na utakmicu nekom od brojnih Niških klubova ili jakih seoskih klubova iz „paprikarske nahije“ gde si samo slučajno mogao da pobediš a sasvim namerno redovno gubiš.I za taj deo života,ispričane su mnoge lepe priče.

Sećam se nekih njihovih razglabanja o sudijama,nameštanjima i gubljenja sigurne titule u godini kada su u jesenjem delu prvenstva Niške zone imali sve pobede a na proleće sve poraze i na kraju ispali iz lige.Najsmeštnija mi je bila epizoda sa kupovinom utakmice u nekom selu u okolini Niša.

“Nismo imali para,pa sam im ja ponudio novi Ei kolor televizor,koji je neko nama poklonio.Posle cenjakanja i razmišljanja,pristali su na nagodbu.Njima je pripao televizor a nam bodovi spasa“,priseća se Pera.

Zvezda je bila i ljubav i strast,cele naše generacije.Uglavnom on,Mića i Boban, uvek bi dolazili na velike utakmice koje su igrane na Marakani.Naravno,da sam ja pripomagao oko karata.Dosta smo toga gledali ali u izboru:šta je bilo najbolje,svi smo dali glas za veliku pobedu Zvezde nad Realom rezultatom 4:2.A moglo je da bude i 6:3!Nažalost,nisu bili pored mene u Bariju kada je Zvezda uzela pehar Kupa šampiona.O desetinama utakmica koje smo gledali na Čairu a neke i u Prištini,gde je Pera dugo živeo i gde je završio VPŠ i stekao diplomu nastavnika Fizičkog vaspitanja,valjalo bi mnogo vremena i prostora utrošiti.Majka i brojna rodbina su ostali do kraja života u glavnom gradu Kosova a jedan deo rodbine prebegao je ka Kuršumliji kada je počelo da se puca i gine.

Voleo bih da jednoga dana moj grad i glavni ljudi u njemu,počnu da poštuje želje svih nas koji više ne živimo,kako se to kaže,“dole“! Imamo dve želje i ako neko od vas koji ste sada u vlasti,pročita ovaj teks,neka razmisli,da li bi valjalo i da li bi bilo korisno i zahvalno,njih realizovati u stvarnosti.Ako se vi i dalje dvoumite i mudrujete,siguran sam, da će neko iz vrha SNS, podržati našu inicijativu

Prva je:da se u centralnom parku podigne spomenik Voji Šuloviću,jedinom kuršumlijskom akademiku i vrsnom i od sveta priznatom ginekologu-akušeru i profesoru Univerziteta. I drugu,da fudbalski stadion ponese ime „Petra Kilibarde“.

Svako od njih,na svoj način,zaslužuje ovo priznanje i bilo bi sevap da se ona i ostvare,pogotovo, što će grad sa velikim zadovoljstvom ovaj predlog bez ustezanja prihvatiti i podržati!